У трагању за древним знаком

 

 

Самоспознајна вертикала

Где се крије празнак и шта он представља?

Да ли је то први облик који је древни предак забележио у своме оку?

Или првотни светлац свести ка зачињању мисли?

Први урез прачовека у стену пећине?

Није ли празнак, осубјективизиран и смештен у време у којем се питање поставља, дрхтави откуцај Себства, заробљавање и материјализовање те чудесне вечите и стално мењајуће, флуктуирајуће запитаности: Ко сам то–Ja? И како сам то ја–Ја?

 

Историјска вертикала

Исходишта дела Слободана Каштаварца, а с обзиром на његову доследност, и читавог његовог духовног и стваралачког бића, обрубљена су наведеним питањима. Њихова историјска вертикала, муњевита сонда гоњена силном знатижељом, продире кроз безмерје времена у потрази за основним ослонцем. Прилежу уз њу делићи оруђа житеља Алтамире, парчићи глинених плочица, крхотине асирских и вавилонских грађевина, орнаменти са тканина Ацтека и Маја...фигуре римских грађана чије тоге пониру у материју која их окружује постајући тако трептај реалности у апстрактном погледу на свет...

 

Творачка хоризонтала

Сав уметнички и ликовни реквизитаријум подређен је откривању и обележавању Знака. Перспективе нема, светлост је залеђена и постоји статично, само у оној мери у којој је боја исијава. Нема је јер, како сликар устврђује, она је нестална, мења се и тако ремети постојаност намере.

И материја служи чистоти Знака. Плошну, равну слику твори и посна и засићена. Када императив надахнућа то налаже и једна боја испуни површину целе слике, материја исплине у боји–која постаје материја!

Сапети тим непробојним плаштом набубрели вулкански клобуци делују силно у својој немоћи. Није ли и то један вид исказивања сликареве утопије – учинити трајним оно што се стално мења, заледити вријуће, зауставити незаустављиво?...

Димензије Знакова и простор који они заузимају у имагинативној реалности, утврђује гледалац сам.

Призор испред окулара микроскопа или слика укадрирана из астралних висина?

Векови древних цивилизација или секунд свемирског часовника?

Трен само или вечност? Или и једно и друго?

Када Знакове смешта у време садашње, сликар их слободно и лако, рекао бих уз присенак благе ироније, распоређује и исписује, саображавајући их духу графита и ритму узавреле свакодневице.

Каштаварчеве слике не плене заводљивошћу нити налетице могу да освоје гледаоца. Засноване на чврстом уверењу, и почивајући на непоколебљивој доследности, оне захтевају мали али неопходни посматрачев напор. Ако га подари сликаревом делу биће вишеструко награђен.

 

Никола Мирков