Пратим уметнички пут и развој Слободана Каштаварца од времена кад се спремаo да полаже пријемни испит за упис на Факултет ликовних уметности у Београду, па преко самосталне изложбе у Галерији Дома омладине до учешћа на групним изложбама у организацији УЛУС-а 1981-1987 год. Усуђујем се да кажем да познајем овог сликара !
Кад се, као и сва деца, Каштаварац играо шарања и бојадисања на папиру, није, вероватно, ни слутио да ће му играње и игра постати животно определење. У егзистенцији сваког сликара релативно кратак период ликовног школовања и студирања природног облика, само је прелазна етапа између два играња, дечијег и оног озбиљног, судбинског у којем ће провести цео живот.
Две врсте игре нуде се на избор.
Прва : да се у детаљу фигуративне слике, издвојене и увеличане, пронађе подстрек, најчешће на плану материје, за ре - креацију нове и независне нефигуративне слике и
Друга : да се у мрљама на неорганизованој зафарбаној површини заснује фигуративна прича, или да се у сплету пукотина на камену или малтеру сликар, још тачније цртач инспирише за фигуративно цртачко решење. Законе ове друге врсте игре Каштаварац је нашао у записима Леонарда да Винчија и употребио их за предговор последње изложбе.
Било како, принцип игре остаје као најприкладнији начин мишљења унутар ликовних уметности.
Од игре и слободе не очекујте ни разјашњење, ни корист! Игра и слобода не нуде ништа осим самих себе. Ако вам то није довољно, бежите на време из ове области јер ћете се грдно разочарати.
Каштаварац, свестан поменутих замки, није престао да се игра и да тако, на најодговорнији начин, мисли слику и њену судбину.
Са ових неколико опаски проглашавам изложбу Слободана Каштаварца отвореном.

Академик Мића Поповић