СЛИКЕ, Галерија УЛУС, Београд 1994.  (са видео траке)

01
01
press to zoom
02
02
press to zoom
03
03
press to zoom
04
04
press to zoom
05
05
press to zoom
06
06
press to zoom
07
07
press to zoom
08
08
press to zoom
09
09
press to zoom
10
10
press to zoom
11
11
press to zoom
13
13
press to zoom
14
14
press to zoom
15
15
press to zoom
16
16
press to zoom
17
17
press to zoom
12
12
press to zoom
18
18
press to zoom
19
19
press to zoom
20
20
press to zoom
21
21
press to zoom
22
22
press to zoom
23
23
press to zoom
24
24
press to zoom
25
25
press to zoom
26
26
press to zoom
27
27
press to zoom
28
28
press to zoom
29
29
press to zoom
30
30

Академик Мића Поповић отвара изложбу

press to zoom
31
31

Академик Мића Поповић отвара изложбу

press to zoom
32
32

Академик Мића Поповић отвара изложбу

press to zoom
33
33

Академик Мића Поповић отвара изложбу

press to zoom
34
34

Академик Мића Поповић отвара изложбу

press to zoom
35
35
press to zoom
36
36
press to zoom

Пратим уметнички пут и развој Слободана Каштаварца од времена кад се спремаo да полаже пријемни испит за упис на Факултет ликовних уметности у Београду, па преко самосталне изложбе у Галерији Дома омладине до учешћа на групним изложбама у организацији УЛУС-а 1981-1987 год. Усуђујем се да кажем да познајем овог сликара !
Кад се, као и сва деца, Каштаварац играо шарања и бојадисања на папиру, није, вероватно, ни слутио да ће му играње и игра постати животно определење. У егзистенцији сваког сликара релативно кратак период ликовног школовања и студирања природног облика, само је прелазна етапа између два играња, дечијег и оног озбиљног, судбинског у којем ће провести цео живот.
Две врсте игре нуде се на избор.
Прва : да се у детаљу фигуративне слике, издвојене и увеличане, пронађе подстрек, најчешће на плану материје, за ре - креацију нове и независне нефигуративне слике и
Друга : да се у мрљама на неорганизованој зафарбаној површини заснује фигуративна прича, или да се у сплету пукотина на камену или малтеру сликар, још тачније цртач инспирише за фигуративно цртачко решење. Законе ове друге врсте игре Каштаварац је нашао у записима Леонарда да Винчија и употребио их за предговор последње изложбе.
Било како, принцип игре остаје као најприкладнији начин мишљења унутар ликовних уметности.
Од игре и слободе не очекујте ни разјашњење, ни корист! Игра и слобода не нуде ништа осим самих себе. Ако вам то није довољно, бежите на време из ове области јер ћете се грдно разочарати.
Каштаварац, свестан поменутих замки, није престао да се игра и да тако, на најодговорнији начин, мисли слику и њену судбину.
Са ових неколико опаски проглашавам изложбу Слободана Каштаварца отвореном.


Академик Мића Поповић