Сликар - то је сама емоција, то је линија која полази из срца и завршава на платну, као на длану посматрача. Уметност је, пре свега, у срцу уметника, па тек онда у оку посматрача. Сликар је човек метафизике, њега није могуће разумети једноставним мерилима. Сликар је човек који више верује у људе него у уметност. Ни код једног другог уметника се не може осетити људскост као код сликара и ни код једног уметника се лакше не види дело, него код сликара. Само је сликар, у часу највећег растројства, могао да слика сунцокрете.

​

Песник и сликар су браћа, можда и због тога што су најважнија дела, речи и слике, написали и осликали ненамерно. Из неке подсвесне жеље да досегну висину једног сликара и песници имају слике, иако се данас, као и код сликара, оне сматрају превазиђеним. За песничку слику довољна је машта, али за сликареву то није довољно. Слика говори оно што није могуће изразити речима. Зато је сваки покушај објашњавања слике, као и покушај дефинисања љубави, осуђен на неуспех.

​

Слободан Каштаварац нема поређења у нашем сликарству. Он је особен, свој, потпуно уверен у своју уметничку истину и виши смисао онога што ради. У исто време савремен и традиционалан, апстрактан и конкретан, надасве оригиналан, ослоњен на традицију, у корак са сопственим временом, он је сликар који не осваја на први поглед, али осваја заувек. Чудни симболи на његовим сликама - каткад жива бића, каткад небеска тела - сведоче један свет у коме је све на свом месту, у складу са временом и свемиром. Од својих раних радова, који су се овлаш ослањали на ромејски поетику, до савремених великих формата, мурала и графита, он корача сопственом стазом, не одступајући никад ни за корак од онога што је суштина његовог бића и лепота његовог стила. На сликама Слободана Каштаварца понекад можете видети нешто једноставно, али никад ништа јефтино.

​

На његовим сувим пастелима из 2016. године, које ће овог пролећа видети само поштоваоци у Београду и Новом Саду, осећамо свет у променама, људе у покрету, маске на лицима, хаос на границама. У хладној прецизности на овим сликама видимо снагу линије, моћ геометрије, озбиљност и лепоту израза уметника.

У белој линији на црној подлози, на пастелима који су рађени у техници коришћеној на старим античким вазама, има нешто озбиљно и важно, што неодољиво подсећа на атмосферу грчких трагедија и отмено достојанство наших старих мајки, жена у црним костимима, од који смо учили да постоје вредности важније од живота и старије од свих информација на интернет порталима и телевизијским каналима. У оштрим профилима безимених људи са маскама и крилима, Каштаварац види оно што је Роден видео у грађанима Калеа, града у којем се данас, за бројне колоне избеглица, завршава Европа.То су људи који, у исто време, симболизују различитост људских карактера, апсурд савременог света, коначност сваке утопије и бесконачност универзума. Људи без имена, који се крећу, додирују, спајају и раздвајају, траже своје место под сунцем на планети која сања о вечности, а тако мало полаже на истинске, трајне вредности.

 

Радоман Кањевац