Варијације на тему, Замак културе, Врњачка Бања, 2019

  Поштовани посетиоци, драги гости,

вечерас имам задовољство да Вам представим стваралаштво Слободана Каштаварца,  који до сада није излагао у нашем простору. Каштаварац је рођен у Београду 1952. где је 1975. уписао Сликарски одсек на Факултету ликовних уметности, у класи проф. Раденка Мишевића и завршио га 1980. Члан је УЛУС-а у статусу слободног уметника од 1981. Излагао је на 22 самосталне и преко сто групних изложби у земљи и иностранству, а од самосталних изложби посебно издваја ону одржану 1994. у галерији УЛУС-а коју је сјајном беседом отворио академик Мића Поповић. Поред сликарства и графике, Слободан се у једном периоду бавио и графичким дизајном, посебно изгледом и опремом књига. Живи и ради у Београду.

О његовом ствралаштву ни ја не могу да пренебрегнем речи aкадемика Миће Поповића, поготову што сам у давно време студирања гутала његове критике и књигу "Исходиште слике". У Беседи приликом отварања поменуте изложбе Мића Поповић је нагласио:

"…

Било како, принцип игре остаје као најприкладнији начин мишљења унутар ликовних уметности. Од игре и слободе не очекујте ни разјашњење, ни корист! Игра и слобода не нуде ништа осим самих себе. Ако вам то није довољно, бежите на време из ове области јер ћете се грдно разочарати. Каштаварац, свестан поменутих замки, није престао да се игра и да тако, на најодговорнији начин, мисли слику и њену судбину.“

​

И могла сам овим и да завршим ово представљање уметника, али... Не могу да се потпуно сложим са Поповићем, иако се бију теоретске битке, да ли је човек биће игре или биће рада, можда се он, у свом првом делу стваралаштва, док се бавио енформелом, и поигравао, али када је дошао његов "Гвозден" и мајмуни, био је драстично експлицитан у преношењу поруке.

​

Обично о поставкама које су у току обављам разговор са добрим познаваоцем историје уметности и овом приликом закључимо да је ово скуп добро уравнотежених, ликовно писмених композиција и обојења, које одају добро промишљање и артикулацију мисли.

Па ипак ја имам потребу да направим пар сопствених опажања и осећања, као посетилац који је управо одгледао изложбу.

​

За мене, оне су повод за неколико реминисценција.

​

Прва слика је, човек непосредно пред тренутак када треба да заспи и када му плаве боје,  калеидоскопски се преламају у оку и уму. Пада у сан, после дневних обавеза, стресова, задовољстава или незадовољстава и одлука и избора. Тада, ниоткуда, му се браон увуче у сан и он од „нечега непознатог“ покушава да побегне. Он бежи, ноге су му све теже, браон га сустиже и скоро се материјализује у глас "Од земље јеси и у земљу ћеш се вратити". Сневач се теши оним минималним делићем свесног, "ово је само сан, сан кратко траје", али браон надире и он бежи и даље. Најзад, долази јутро, бела се разлива пределом са понеким одсјајем плавичастог, преломљеног зрака сунца, у јутарњој роси. Порука је: Добро да је свануло, али пред нама је још један тежак дан.

​

Слика два: Уметник је у дијамантском дворцу или затвору, све једно крлетка је крлетка. Она је провидна, али кроз њу пролази светлост измењене реалности. Кроз њу се проламају догађања понеки соларно бели догађај добра, плаветнило радозналости и разума и доминација браон окера који у својим изломљеним композиционим решењима изазива стрепњу и страх. Питање је: да ли да уметник излази из крлетке?

​

Слика три: Уметник у затвореном простору кроз који се назире светлост као могућност да може да изађе из тог простора. Привид избора. Како се креће, радозналост плаве постаје све гушћа и он улази у доминацију браон боје која згуснуто гута и надире са свих страна, чији оштро компоновани валери просто пробадају. Порука је бременита питањима: Како изаћи из затвореног круга? Како да "човек игре или "човек рада" свеједно, отвори  крлетку, а да не буде повређен измештеном реалношћу која је ван њега, али му диктира живот у крлетки? Како да опстане кад, како рече Његош "свет је овај тиран тиранину а камоли души благородној".

​

Дакле представљам Вам аутора Слободана Каштаварца и део његових уметничких промишљања.

​

Јелена Боровић -Димић